Sažetak
Сукцесивност управне и управносудске заштите, њихова испреплетеност и вишестука повезаност огледа се и у условљености могућности пружања једног (и јединог у домаћем праву деволутивног) вида ванредне управносудске заштите претходним исцрпљивањем редовне управне (административне) правне заштите. Полазећи од тезе о интегралности управне и управносудске заштите, аутор у раду разматра како постојање, односно став судске праксе о (не)постојању средства редовне управне заштите утиче на могућност странке да се заштити путем Захтева из чл. 49. Закона о управним споровима као инструментарија ванредне управносудске заштите. Као један од три типа ЗУС-ом предвиђених ситуација у којима је могуће правоваљано поднети Захтев за преиспитивање судске одлуке Управног суда, ЗУС предвиђа “ствари у којима је у управном поступку била искључена жалба”. Како важећи Закон о управном поступку као средство редовне правне заштите предвиђа (поред жалбе) и приговор, поставља се питање његове правне релевантности на дозвољеност употребе захтева за преиспитивање судске одлуке. Може ли се постојање приговора сматрати редовном правном заштитом у управном поступку? Потврдан одговор, консеквентно, водио би закључку о одбацивању захтева по ЗУС-у и ускраћивању заштите по њему. Негативан би захтеву обезбедио ширу примену у пракси. На практичном плану став по овом питању има далеко шири домашај и значај. У зависности од начина приступања представљеној проблематици, заузимање једног или другог презентованог става се битно неједнако рефлектује на предстојећу реформу система секундарне управносудске заштите у смислу потребе за увођењем друге (жалбене) инстанце.
Ključne reči
Array
Array
Array