Sažetak
У раду се испитује однос између забране протеривања садржане у члану 3. Европске конвенције о људским правима и забране колективног протеривања странаца гарантоване чланом 4. Протокола бр. 4. Након идентификовања заједничких и елемената по којима се две одредбе разликују, аутор испитује главну хипотезу да су забрана протеривања и забрана колективног протеривања одвојене забране које имају самостално постојање, али које су, у специфичном контексту приступа територији, међусобно вишеструко повезане. Анализа је довела до закључка да се, упркос уоченим отвореним питањима, веза између ове две одредбе може користити у корективне сврхе, посебно у светлу недавног снижавања стандарда од стране ЕСЉП у вези са забраном колективног протеривања. Такође се сугерише да разлика између позитивних обавеза садржаних у два члана ЕКЉП није од значаја за органе који делују на терену. Пошто је заштита коју две забране обезбеђују комплементарна, националне власти морају да осигурају да су граничне праксе, како на званичним граничним прелазима тако и ван њих, у складу са стандардима ЕКЉП који произлазе из обе одредбе.
Ključne reči
Array
Array
Array
Array
Array
Array