Sažetak
Како се друштва крећу кроз процес индустријализације и развоја, она доживљавају демографску транзицију која резултира повећањем дуговечности, растом броја старијих лица у укупној популацији и опстанком субпопулацијских група које у прошлим временима неретко нису успевале да преживе рано детињство. Иако ефекат продуженог животног века на здравствено стање и преваленцу инвалидитета није јасан, а утицај напретка у медицинским наукама и пракси на квалитет живота старијих лица није лако проценити, продужетак животног века неоспорно резултира све већим бројем старијих лица којима је потребна нека услуга из система дуготрајне неге. Ову тражњу додатно појачава и све већа учесталост неког облика инвалидитета код осталих категорија становништва, као и промена породичних модела која је резултирала трансформацијом начина пружања дуготрајне неге од скоро искључивог фокуса на географски блиску породицу која пружа неплаћену директну свакодневну негу до све већег ослањања на механизме неге са дистанце. Упркос недоумицама о могућем међудејству наведених демографских, породичних и трендова здравственог статуса становништва, мало је сумње у све већу потребу за успостављем система дуготрајне неге лица зависних од туђе неге и помоћи. У овом раду се говори претежно о наведеној потреби, али и о улози државе у њеном обезбеђивању.
Ključne reči
Array
Array
Array
Array