Abstract
У раду је извршена анализа нормативног регулисања института процесног решења које је као новина уведена у српски управни процес Законом о општем управном поступку 2016. године. Аутор је поставио три основна истраживачка питања: да се утврди шта је био циљ законодавца, у којим се све ситуацијама такво решење има донети и колико је увођење те врсте решења било делотворно. На почетку рада одређује се појам делотворности, али и приказују различити, међусобно супротстављени, видови дефинисања тог појма. Аутор је нарочито указао на појмовна мешања делотворности и ефикасности и њихово неоправдано изједначавање. Као основни циљ увођења института процесног решења утврђена је тежња за већом заштитом процесних права странака. Анализом текста Закона о општем управном поступку издвојено је седамнаест основних врста ових решења (решење о одбацивању захтева странке, решење којим се не дозвољава измена захтева странке, решење којим се обуставља поступак, решење о прекиду поступка, решење о изрицању новчане казне, решење о одбијању захтева, решење о извршењу, решење о обезбеђењу извршења, решење о постављању привременог заступника, решење о ускраћивању заступања надриписару, решење о предлогу за повраћај у пређашње стање, решење о претходном сношењу трошкова поступка, решење о ослобађању од трошкова поступка, решење о плаћању трошкова насталих изостанком или неоправданим ускраћивањем сведочења, решење о накнади штете држаоцу ствари, решење о предлогу за обезбеђивање доказа и решење о одређивању привремене мере). Рад се закључује констатацијом да институт процесног решења може негативно да утиче на делотворност управног поступања због могућности његовог непотребног продужавања.
Keywords
Array
Array
Array
Array
Array