Sažetak
Аутор у раду разматра питање заштите права на приватни живот према члану 8. Европске конвенције о људским правима у доба пандемије вируса Ковид 19.
На почетку пандемије европске државе су се суочавале са великим бројем заражених и колапсом здравствених система у појединим земљама. Питање које се поставља јесте да ли је до таквог стања које се отело контроли довело неспровођење мера епидемиолошког праћења грађана у мери и на начин на који су се те мере спроводиле у земљама Далеког истока, односно да ли је демократски систем остао незаштићен управо због поштовања демократских стандарда заштите људских права, конкретно права на приватност.
Да би се испунили демократски стандарди, неопходно је и да спровођење мера епидемиолошког праћења, којима се врши мешање у приватност грађана, буде легално.
До одговора на питање дефиниције појма права на приватни живот, као и да ли мере епидемиолошког праћења улазе у овај корпус, дошли смо детаљном анализом праксе Европског суда за људска права, пред којим се штите права гарантована Европском конвенцијом о људским правима, inter alia, право на приватни живот.
Анализом праксе Европског суда за људска права утврдили смо услове који морају бити испуњени да би се мере епидемиолошког праћења могле сматрати легалним.
Ključne reči
Array
Array
Array
Array