ОДГОВОРНОСТ ДРЖАВЕ ЗА КРШЕЊЕ ЉУДСКИХ ПРАВА У СЛУЧАЈУ ПРЕКОГРАНИЧНЕ ЕКОЛОШКЕ ШТЕТЕ – НОВО СХВАТАЊЕ ЕКСТЕРИТОРИЈАЛНОСТИ У ПРИМЕНИ МЕЂУНАРОДНИХ УГОВОРА О ЉУДСКИМ ПРАВИМА?

Sažetak

У саветодавном мишљењу о људским правима и животној средини које је усвојио крајем 2017. године, Међуамерички суд за људска права се бавио питањем да ли држава уговорница Америчке конвенције о људским правима може да одговара за повреде људских права особа које се налазе ван њене територије, а које су настале као последица еколошки штетних активности са прекограничним последицама које су предузете у оквиру територије државе и над којима је држава вршила стварну контролу. Рад пружа детаљну анализу позитивног одговора Међуамеричког суда и пореди га са рестриктивним схватањем критеријумима за заснивање екстериторијалне надлежности које је настало у пракси Европског суда за људска права. Аутор, између осталог, закључује да став Међуамеричког суда редефинише традиционални тест стварне контроле над територијом или особама и то у неколико аспеката. Нови елементи које уводи Суд се квалификују као тројаки – у суштинском, садржинском и просторном смислу. Предмет анализе је и природа новог концепта. У раду се стога истражује да ли се екстензивни концепт екстериторијалности може сматрати општим стандардом међународног права људских права, или је у питању (не)исправно тумачење обавезе спречавања прекограничне еколошке штете као једног од најважнијих правила међународног еколошког права. Аутор с тим у вези нуди бројне аргументе како у прилог тако и против сваке од две тезе, да би потом, као најприхватљивије, изнео компромисно решење засновано на одабраним елементима оба приступа. Коначно, у раду су размотрени и изгледи за даље ширење екстензивног концепта екстериторијалности на области које нису нужно у вези са заштитом животне средине, као и у друге системе заштите људских права, како универзалне тако и регионалне.