Sažetak
У овом раду истражујемо изворе права Европске уније којима је уређен један сегмент родитељске одговорности – право на контакт са дјететом. Наше истраживање се дотиче преласка са конвенцијског (међудржавног) уређивања области правосудне сарадње за брачне спорове и питање родитељске одговорности на уређивање које су вршиле институције Европске уније, при чему је посебна пажња усмјерена на Регулативу Брисел II бис. Кратко указујемо на њен однос са Хашком конвенцијом о грађанско-правним аспектима међународне отмице дјеце, Хашком конвенцијом о надлежности, мјеродавном праву, признању, извршењу и сарадњи на подручју родитељске одговорности и мјера за заштиту дјеце, те другим међународним изворима права, док се детаљније бавимо њеним односом са Регулативом Брисел II бис recast, која ће се примјењивати од 1. августа 2022. године. Однос са потоњом анализирамо искључиво у подручју права на контакт са дјететом. Поред наведеног, анализирамо први предмет у којем је Суд правде Европске уније одлучивао у погледу примјене Регулативе Брисел II бис на захтјев бака и дједова за остваривање права на контакт с дјететом, у смислу да ли се надлежни суд, који треба да одлучи о начинима остваривања таквог права, одређује на основу наведене регулативе или на основу правила међународног приватног права држава чланица. Предметни рад је користан за стручну и научну заједницу јер се, између осталог, бави питањем оправданости доношења посебног извора права који би на равни Европске уније уредио питање узајамног извршења судских одлука о правима на контакт са дјецом, како је то предложила Република Француска, иницијално руковођена основним правом дјетета на контакт са оба родитеља.
Ključne reči
Array
Array
Array
Array