Sažetak
У раду је извршена анализа нормативног регулисања института процесног решења које је као новина уведена у српски управни процес Законом о општем управном поступку 2016. године. Аутор је поставио три основна истраживачка питања: да се утврди шта је био циљ законодавца, у којим се све ситуацијама такво решење има донети и колико је увођење те врсте решења било делотворно. На почетку рада одређује се појам делотворности, али и приказују различити, међусобно супротстављени, видови дефинисања тог појма. Аутор је нарочито указао на појмовна мешања делотворности и ефикасности и њихово неоправдано изједначавање. Као основни циљ увођења института процесног решења утврђена је тежња за већом заштитом процесних права странака. Анализом текста Закона о општем управном поступку издвојено је седамнаест основних врста ових решења (решење о одбацивању захтева странке, решење којим се не дозвољава измена захтева странке, решење којим се обуставља поступак, решење о прекиду поступка, решење о изрицању новчане казне, решење о одбијању захтева, решење о извршењу, решење о обезбеђењу извршења, решење о постављању привременог заступника, решење о ускраћивању заступања надриписару, решење о предлогу за повраћај у пређашње стање, решење о претходном сношењу трошкова поступка, решење о ослобађању од трошкова поступка, решење о плаћању трошкова насталих изостанком или неоправданим ускраћивањем сведочења, решење о накнади штете држаоцу ствари, решење о предлогу за обезбеђивање доказа и решење о одређивању привремене мере). Рад се закључује констатацијом да институт процесног решења може негативно да утиче на делотворност управног поступања због могућности његовог непотребног продужавања.
Ključne reči
Array
Array
Array
Array
Array