Sažetak
Данас је практично немогуће замислити ефикасан правни систем који на овај или онај начин није инспирисан номиналистичким идејама. Ипак, принцип монетарног номинализма није нужно у корелацији са другим, вишим принципима правног поретка – начелом правичности, на пример. Зато законодавац изграђује и имплементира корективне инструменте у правне акте, махом остављајући простор учесницима правног посла да одаберу инструменте и прилагоде их својим економским интересима.
У том контексту, вероватно и најчешће коришћен инструмент јесу (стране) валутне клаузуле. Ове норме, када се уграде у уговор, превенирају негативне ефекте смањења вредности домаће валуте кроз деноминацију износа дуга у страну валуту.
Без обзира да ли их сматрамо за валуту или не, криптовалуте су све значајнији део нашег дигитализованог економског света. Стога, осим уколико законодавац не ограничава или укида аутономију воље кроз забрану употребе криповалута, уговорне стране могу да се заштите од депрецијације домаће валуте кроз везивање износа дуга за „курсну“ вредност једне од преко хиљаду доступних криптовалута.
Уколико се одлуче за такву варијанту споразума, највероватније је да ће се уговорнице одлучити да износ дуга вежу за вредност биткоина на тржишту. Правни поредак Републике Србије не регулише криптовалуте, али их не забрањује. Стога у раду анализирамо правне ефекте које криптовалутне клаузуле номиноване у биткоину производе у уговорним односима у праву Репбулике Србије. У истраживању аутор налази ослонац у нормативној и компаративној методи, као и различитим техникама аналитичке методе.
Ključne reči
Array
Array
Array
Array