Sažetak
Будући да је процесом фрагментације међународног јавног права омогућено формирање бројних правних режима, поставља се питање квалификације правног поретка Европске уније (ЕУ). Наиме, оно се дуго није сагледавало као самосталан режим, чиме је индиректно допринела и класификација из Извештаја Комисије за међународно право „Фрагментација међународног права: Тешкоће које произлазе из диверзификације и ширења међународног права“. Овим Извештајем је право ЕУ сврстано у одељак о регионализацији, чиме је релативизован тиме што је сведен на сарадњу држава одређених једино по географском критеријуму. Иако неспоран, географски критеријум је секундаран у односу на низ других аргумената који узмају у обзир његову квалитативну димензију. Стога се у раду поставља кључно питање да ли је правни поредак ЕУ достигао такав степен развоја и квалитета да се може сматрати самосталним правним режимом. У тражењу одговора на постављено истраживачко питање, у раду се анализирају аргументи pro et contra.
Аргументи против поимања правног поретка ЕУ као самосталног правног режима односе се на: свепристуност општег међународног јавног права, који нужно подразумева повезаност специјализованог права ЕУ са општим међународним правом. Поред тога, истичу се и аргументи порекла, дела субјеката и начина формирања права ЕУ, јер су нераскидивој вези са међународним правом, због чега му се негира карактеристика самосвојности. Потенцирањем ових аргумената, истиче се теза да право ЕУ јесте и остаје само подсистем међународног права, што би нарочито било видљиво у случају неадекватног регулисања питања одговорности држава у праву ЕУ. У таквим ситуацијама било би нужно прибегавање одредбама међународног јавног права (тзв. fall-back).
Са друге стране, анализирају се и истичу аргументи у прилог самосталности правног поретка ЕУ. Не поричући чињеницу да се правo ЕУ развило из међународног јавног права, да је представљао nasciturus унутар њега, да је засновано на међународном уговору, а да сама ЕУ представља међународну организацију, истовремено се мора прихватити и чињеница његовог вишедеценијског еволутивног развоја, те постепено остварује све већи степен аутономије од општег међународног јавног права, која се потврђује и поткрепљује судском праксом и ставовима из доктрине. Поред тога, у прилог самосталности правног поректа ЕУ говори и специфичан начин попуњавања правних празнина решењима из самог права ЕУ, а не применом логике fall-back система. Све то упућује на изузетност и јединственост правног поретка ЕУ, као и његове заокружености.
Дакле, чак и ако је било аргумената у прилог несавршености и незаокружености права ЕУ као самосталног правног режима, његова динамичност у развоју нас наводи на закључак да се правни поредак ЕУ данас налази на таквом развојном и квалитативном стадијуму да би га требало признати за самосталан правни режим.
Ključne reči
Array
Array
Array