О ОПОЗИВУ НАЧЕЛНИКА ОПШТИНЕ И ГРАДОНАЧЕЛНИКА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ

Sažetak

Аутор анализира институт опозива начелника општине и градоначелника у правном систему Републике Српске. Сврха рада је критичко сагледавање законских одредаба два закона – Изборног закона Републике Српске (којим се скоро у цијелости уређује ова материја) и Закона о локалној самоуправи Републике Српске. Аутор сматра да институт опозива има озбиљан демократски потенцијал јер је инструмент политичке контроле начелника општине/градоначелника од стране грађана. Начелник/градоначелник има значајна овлашћења јер је носилац цјелокупне извршне власти, коју не дијели са колегијалним органом. Осим тога, грађани га бирају релативном већином, на једнокружним изборима, а исто лице може бити бирано на ову функцију више пута узастопно. Скупштина општине односно града ограничава начелника односно градоначелника у вршењу извршне функције, али су могућности тог ограничавања скучене и махом се односе на случајеве кохабитације. У сваком случају, скупштина не може разријешити начелника/градоначелника, већ само може покренути поступак опозива. Међутим, законске одредбе ограничавају демократски потенцијал опозива јер не подстичу грађане да користе овај инструмент политичке контроле. Иако 10% грађана уписаних у бирачки списак може иницирати покретање поступка опозива, поступак не мора бити покренут, јер одлуку треба да донесе скупштина општине/града. Ово рјешење није одговарајуће и требало би прописати да скупштина може донијети одлуку о покретању поступка опозива ако то захтијева између десет и 15% грађана, а да ту одлуку мора донијети ако поступак опозива иницира 15% и више грађана. Изборни закон Републике Српске садржи релативно велики број разлога за покретање поступка опозива, али они се углавном односе на случајеве када начелник/градоначелник не врши своје надлежности, не спроводи одлуке чије извршавање му је стављено у задатак или наноси штету општини/граду својим радом. Нема изричите одредбе по којој поступак опозива може бити инициран и када грађани или скупштина нису задовољни политиком начелника/градоначелника, што би требало да буде случај. Поступак опозива спроводи комисија коју именује скупштина општине/града. Одредбе о њеном саставу су штуре и нема никаквих ограничења да већина у скупштини општине/града именује чланове који ће бити њени политички истомишљеници. Комисија треба да стручна а скупштинска већина и мањина треба да имају једнака права приликом именовања њених чланова, како би изгледи за контролом законитости поступка опозива били што већи. Изборни закон Републике Српске не садржи задовољавајуће одредбе о заштити права грађана и политичких субјеката у поступку опозива, те треба напоменути да је ова тема релативно нерегулисана или недовољно уређена. Коначно, Закон о локалној самоуправи Републике Српске штити локалну скупштину која покреће неуспјешну процедуру опозива јер не постоји законска гаранција да ће таква локална скупштина бити распуштена. Законом о локалној самоуправи треба прописати да ће скупштина општине/града бити распуштена уколико начелник општине/градоначелник не буде опозван.