Sažetak
„Потребна радница за рад у пекари“ или „Послати CV са сликом“ прототипи су огласа за које чак и шира јавност зна да представљају вид непосредне дискриминације приликом заснивања радног односа. На овакве и сличне огласе реаговале су одговарајуће институције, а свест грађана је у тој мери порасла да се они сами, у форми тзв. тестера, организују да прикупе доказе којима ће утврдити да једно понашање представља акт дискриминације. Имајући то у виду, аутори су се запитали због чега онда нека друга лична својства која се траже од кандидата за пријем у радни однос, не само да не изазивају револт, већ се готово сматрају пожељним? Како то, не било ко, већ државни органи могу од кандидата тражити потврду да није осуђиван или да се против њега не води судски (кривични) поступак? Да ли је заиста за радно место медицинске сестре – техничара важно да ли је лице осуђено за неко од кривичних дела против безбедности саобраћаја? На који начин држава пружа могућност ресоцијализације осуђеника ако прва, за радна места у јавном сектору, тражи ову врсту уверења, неселективно у односу на врсту кривичних дела и дужину изречене казне? Напослетку, шта је са презумцијом невиности, једним од основних постулата кривичног поступка? Анализирајући важеће законске прописе, праксу независних тела и међународних институација, аутори настоје да пруже одговор на ова и друга питања која су се отворила у раду.
Ključne reči
Array
Array