Sažetak
Иза нас је готово двадесет година од доношења Породичног закона Републике Србије. То је прилика да се сагледа његова применљивост у пракси, нарочито кроз деловање Врховног суда и апелационих судова. У раду аутор даје сумаран приказ праксе ових судских инстанци у породичноправним стварима, од почетка примене Породичног закона до данашњих дана и своју пажњу посебно фокусира на институте породичног права чија се примена у пракси показала као најспорнија. Ради се о: правном статусу ванбрачне заједнице, утврђивању порекла детета, лишењу родитељског права, издржавању, имовинским односима у породици и насиљу у породици. Аутор у раду, служећи се, у првом реду, методом анализе садржаја (одлука судова), али и правно-догматским, нормативно-правним и историјско-правним методом, кроз анализу изабраних одлука Врховног суда и апелационих судова у Републици Србији проналази и истиче разлике у гледиштима судова у готово истоветним породичним стварима, указује на неуједначеност деловања исте судске инстанце у погледу истоветног спорног породичноправног случаја и неједнак третман странака у поступцима. По схватању аутора, велики број спорних породичноправних случајева у домаћој судској пракси јесте прави показатељ урушавања породице као основне ћелије друштва и може бити редукован, с правне тачке гледишта, тако што би се из Породичног закона Републике Србије „уклониле” уочене нејасноће и непрецизности, дале смернице за ближе одређење употребљених правних стандарда и попуниле све правне празнине које су судска пракса и теорија уочили. Осим тога, неопходно је, уз постојеће, креирати нови правни механизам који би допринео квалитетнијем усаглашавању судске праксе из домена грађанскоправне материје у Републици Србији.
Ključne reči
Array
Array