Sažetak
Устав Србије из 2006. године, уз бројне недостатке уређивања института ванредног стања, предвиђа унапређена решења, јер су постављена вишеструка јемства против могућих злоупотреба, што је најупадљивије изражено када је реч о расподели надлежности у режиму ванредног стања, као и у додатној заштити људских права. Искуство Србије с ванредним стањем 2020. године недвосмислено је указало на чињеницу да устав, као правни акт, никада не може толико прецизно и детаљно да уреди један тако деликатан институт, а да не постоје одређена отворена питања која ће одговоре добити тек у самој пракси. Пред Уставним судом су постављена питања о уставности увођења ванредног стања, као и о уставности предузетих мера ограничења људских права. Уставни суд је донео две значајне одлуке, али није установио конзистентну доктрину о институту ванредног стања. Изазови с којима се суочило српско друштво потврдили су чињеницу да постоји криза уставносудске функције у Србији. У таквом амбијенту Уставни суд је, посматрано са становишта владавине права, установио једну изразито погубну доктрину о суштинском доносиоцу правног акта. Да бисмо на прави начин сагледали домашај уставносудске доктрине о суштинском доносиоцу правног акта, први део рада посвећен је уставном основу за доношење ванредних мера, док у другом делу следи детаљна анализа поменуте доктрине.
Ključne reči
Array
Array
Array
Array
Array