Sažetak
У научној и стручној јавности често се води дебата да ли је и у којој мери управљање ризиком, као управљачки концепт заснован на процени ризика, део решења или пре део проблема у ситуацијама високе неизвесности, које још називамо не-рутинским окружењем. Уколико је део решења, онда се управљање кризом и кризни планови могу сматрати продужењем концепта управљања ризицима у условима криза. Управљање ризиком је део проблема уколико се процес доношења одлука заснива на погрешним проценама, што дугорочно може штетити организацији и запретити њеним фундаменталним вредностима. Организације су на пандемију COVID19 одговориле врло широким дијапазоном управљачких функција и способности: управљањем ризиком, ванредном ситуацијом, континуитетом пословања или кризом. У пракси су ти концепти и управљачке функције били испреплетани, а одговоре су у највећој мери обележили ситуационо поступање и прагматични приступ. Међутим, оно у чему ћемо се сложити јесте да је недостатак кључних информација о ризику, као улазни параметар за процене ризика, довео у питање примену традиционалног концепта управљања ризицима заснованог на историјским подацима, статистикама, те анализи цена-корист (cost-benefit). Као последица тога, одговори су били конфузни и контрадикторни. Потврдило се да су имуни системи и отпорне организације најефикаснија стратегија одговора на не-рутинске ризике (догађаје мале вероватноће и катастрофалних последица).