Sažetak
Изучавању (де)фрагментације међународног права и сукоба међународних судова се у овом раду приступа полазећи од два питања. Прво је да ли екстерни и интерни ауторитет међународних судова има утицаја приликом решавања сукоба надлежности и одлука различитих међународних судова. Друго је да ли уступање надлежности једном међународном судском телу нужно има позитивне последице на униформност међународног права. У овом раду ауторка истражује овај феномен на примеру Суда правде Европске уније и могућег утицаја његовог екстерног ауторитета приликом решавања сукоба са другим међународним судским и квазисудским телима. Основ истраживања чини хронологија три случаја: Фабрика МОКС-а, Кади и Ахмеа. Испитују се правни ставови приликом решавања сукоба надлежности и сукоба одлука, али заједно са провером утицаја институционалног оквира међународних судова на исход решења сукоба. У предмету Фабрика мокса надлежност других међународних судских тела је врло лако уступљена Суду правде ЕЗ, у предмету Кади Суд правде је успео да има последњу реч у односу са Комитетом за санкције УН, док је у инвестиционом спору Ахмеа, а и после доношења одлуке о претходном питању пред Судом правде ЕУ поводом истог случаја, Суду правде ЕУ и праву ЕУ ускраћен приоритет у примени. Питање је да ли су и други фактори, поред правних ставова и аргумената, били релевантни приликом решавања сукоба. Посебно је питање да ли је уступање приоритета другом међународном суду одговарајуће и пожељно средство за уједначавање и кохерентност међународног права.