Sažetak
Брак и породица су установе које непрестано еволуирају. Друштвена реалност указује на то да традиционални концепт брака нема капацитет да препозна сву комплексност међуљудских односа. Отуда тежња да се брак изједначава са ванбрачном заједницом, али и са трајнијим облицима заједничког живота лица истог пола. Унапређивању правног положаја истополних партнера увелико су допринеле одлуке Европског суда за људска права. У досадашњој пракси, Европски суд није изједначио истополне заједнице са браком, али је предвидео да истополни парови морају бити правно препознати како би се заштитио њихов однос. Државе нису обавезане да признају истополне бракове, али имају обавезу да институционализују истополне заједнице, ради заштите права и интереса лица која у њима живе.
Настојање да лично-имовинска и имовинска права партнера истог пола буду законски регулисана, у складу је са обавезама Републике Србије које произлазе из примене Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Међутим, општи је утисак да Нацрт закона о истополним заједницама не садржи конзистентна и добро промишљена решења. Сагледано са породично-правног аспекта, озбиљна примедба решења предвиђеног у предлогу актуелног нацрта закона односи се на остваривање родитељског права. Премда Нацрт не предвиђа могућност усвајања детета, поставља се питање по ком основу партнер родитеља детета остварује овлашћења из садржине родитељског права. Остаје уверење да се процес законског уређивања истополног партнерства, будући да је реч о још увек изразито контроверзној теми у српском друштву, мора одвијати унеколико обазривије.