Sažetak
У овом раду се истражује правни оквир заштите људских права у ванредним околностима у европском правном простору, ради достизања кохерентног разумијевања правних стандарда који ће довести до њихове уједначеније примјене. Кроз темељну анализу значења и домашаја одредаба члана 15 Европске конвенције, као и одговарајуће праксе Европског суда за људска права, аутори утврђују под којим условима је суспендовање појединих права и слобода правно допуштено, те које мјере државе донијете у ванредним околностима представљају заштиту јавног интереса, а које превазилазе оквире најнужније мјере коју захтјева дата ситуација и представљају кршење права и слобода појединца.
Овај рад почива на идеји да су својеврсна ограничења уживања људских права неопходна и оправдана. Позната је чињеница да је само мали број људских права апсолутног карактера и као такав имун на било каква ограничења без обзира на околности и оправдања. Међутим, то не умањује потребу да мјере којима држава прибјегава у вријеме кризе буду строго контролисане.