Sažetak
Питање тумачења кишобран клаузула – одредаба којима се државе уговорнице двостраних и вишестраних међународних уговора о заштити улагања обавезују да ће поштовати све обавезе преузете у погледу улагања улагача друге државе уговорнице – представља једно од најконтроверзнијих питања у пракси решавања инвестиционих спорова. Од доношења арбитражне одлуке у предмету СГС против Филипина (SGS v. Philippines) која потврђује да повреда уговора између улагача и државе може представљати повреду међународноправне обавезе државе исказане у кишобран клаузули, трају напори арбитражних судова и тужених држава да ограниче дејство које ове клаузуле имају. Циљ овог рада је да анализира праксу арбитражних судова која се односи на специфично питање персоналног домашаја кишобран клаузуле. Према садашњем стању арбитражне праксе, најзначајнија препрека за успех тужилаца чије тужбе се заснивају на кишобран клаузули тичу се схватања да уговор између улагача и државе производи дејство само за његове уговорне стране (inter partes). У одсуству кишобран клаузула са специфичним формулацијама, тужилац може засновати свој тужбени захтев на уговору који је закључило његово зависно друштво или на уговору који је закључио са субјектом изван формалне државне структуре само ако је то предвиђено самим уговором или националним правом које је за тај уговор меродавно. Иако ово схватање није апсолутно прихваћено у арбитражној пракси, оно доследно разликује обавезе државе настале применом националног права, са једне стране, од обавеза које своје порекло имају у међународном праву, са друге. Оно је, такође, у складу са улогом коју арбитражни судови пружају праву државе пријема улагања приликом примене осталих материјалноправних стандарда заштите страних улагања.