Abstract
Сажетак: Интензиван индустријски и технолошки развој представља повећану опасност за животну средину. Често су последице загађивања животне средине неотклоњиве, а превенирање штете је, по правилу, јефтиније него санирање штете која је већ наступила. Управо због тога, у упоредном, али и домаћем законодавству, примена превентивних мера има приоритет у односу на мере репресивног карактера. Уколико, пак, превентивне мере закажу, а штета наступи, грађанима стоји на располагању читав низ реститутивних мера. У раду је извршена анализа међународних декларација, директива, конвенција и других правних прописа којим се штите државе и грађани од штете у области екологије. Из оваквих међународних докумената произлази и читав низ обавеза које Република Србија, као чланица Уједињених нација и држава кандидат за чланство у Европској унији, мора испунити, односно, читав низ одредаба из наведених међународних правних прописа које мора имплементирати у своје законе и подзаконске акте. Посебан одељак у овом тексту посвећен је нашем позитивном законодавству у области правне заштите од штете настале загађивањем животне средине. Анализа тренутног стања у области еколошке правне регулативе и праксе, довела је до конкретних закључака и предлога аутора, у правцу побољшања незавидног положаја права заштите животне средине, са посебним освртом на механизме правне заштите од штете настале загађивањем животне средине.