Abstract
Предмет анализе овог чланка је судбина економски значајних поседа које је деспот Ђурађ Бранковић имао у Угарској. Ради се о поседима који су били прилично удаљени од српског етничког простора. Рекло би се да је Јован Хуњади под велом пигнуса избегавао могућност да га српски деспот оптужи за отимање имања, уцену, принуду. Угарска владарска кућа је интензивно користила Бранковићеву немогућност да ефикасно, фактички контролише поседе које је номинално поседовао. Деспот је успевао да макар на папиру задржи своја имања, али не и на терену. Не само да је био формално везан за нешто што фактички не поседује, већ то никада и није могао самостално и независно контролисати.References
Downloads
Download data is not yet available.