Abstract
Препознавање потребе да особе са инвалидитетом заслужују иста права, односно једнакост пред законом јасно је истакнута у Конвенцији УН о правима особа са инвалидитетом из 2006. године. Поред наведене Конвенције и европски суд за људска права је у својим одлукама констатовао да чак и озбиљнији психички недостатак не може бити једини разлог за лишење пословне способности. У појединим државама овакво схватање је одавно наишло на одобравање и прихватање, те су значајни кораци и учињени пре свега у смислу укидања потпуног лишења пословне способности и преласка на систем пружања подршке у одлучивању уместо заменског одлучивања. У Републици Србији и даље су на снази закони који су донети пре више од две деценије, а чији принципи суштински нису мењани више од пола века, откад је питање пословне способности уопште регулисано у нашем правном систему, који у пракси доводе до потпуног лишења пословне способности као доминантног начина одлучивања. Иако је сачињен Преднацрт Закона о изменама и допунама Породичног закона, према којем потпуно лишење пословне способности бива замењено „ограничењем пословне способности“, чини се да ова промена не би донела суштинске промене. Потребно је радити пре свега на промени политичког наратива и схватања, да би до стварних промена заиста и дошло.
Keywords
Array