Abstract
Сажетак: Tумачењe римскоправних извора непосредно утиче на стварање позитивноправног поретка. У историји су се до сада издвојила два основна тумачења римског права која су преточена у два кодекса: француски Грађански законик из 1804. године и немачки Грађански законик из 1900. године. Два кодекса на суштински другачији начин утврђују природу колектива и уређују његово делање у правном промету. По немачком Грађанском законику колектив има апстрактну природу због чега добија статус правног лица које не поседује сопствену вољу већ у правном промету учествује преко заступника. Алтернативно решење поимања колектива и његовог делања присутно је у француском Грађанском законику које се темељи на изворном римском схватању да колектив (народ) има конкретну природу и да га чине конкретни појединци који учествују у формирању јединствене воље колектива. Две различите концепције колектива и његовог делања одразиле су се на схватање индивидуалног правног делања када се посао предузима посредством другог.