Abstract
Сажетак: Људска права представљају отворен правни и политички концепт са веома широком вредносном амплитудом. Академске расправе о природи људских права започињу након Другог светског рата, у периоду интернационализације људских права, а свој врхунац достижу у периоду након Хладног рата. У овом раду се анализирају и преиспитују актуелне теорије о људским правима, од оних, која људска третирају као универзална, па све до оних која стоје на супротном полу и која заговарају идеју потпуне релативности људских права. Аутор стоји на становишту да је најприхватљивије средње решење, позиција умереног релативизма, односно релативног универзализма људских права. Наиме, у раду се истиче да само уски круг основних, „суштинских“ људских права око којих је постигнут међукултурни консензус могу претендовати на то да се третирају као универзална. Ван тог уског круга људских права, постоји велики број људских права чије значење и интерпретација у великој мери зависе од конкретног културног контекста. Аутор истиче да је у тим случајевима нужно уважавати релативистички дискурс и да се решење једино може тражити у међукултурном, међуцивилизацијском дијалогу, у коме ће незападним вредностима, исто као и западним бити посвећена једнака пажња.
Кључне речи: Људска права; Универзалност људских права; Релативност људских права; Културни релативизам; Џек Донели; Релативни универзализам.