Abstract
У раду се аутор бави питањем примене општег правила о тумачењу међународних уговора из Бечке конвенције о уговорном праву из 1969. у пракси међународне инвестиционе арбитраже. На примерима неколико одлука (Сименс против Аргентине, Токиос Токелес против Украјине, Малејжан Хисторикал Селворс против Малезије) аутор жели да докаже да се у међународној инвестицоној пракси одступа од општег правила о тумачењу те да постоји тенденција давања предности појединим методима тумачења као што је то циљно тумачење. Аутор критикује ову тенденцију и сматра да нису убедљиви разлози арбитражних судова који предност дају циљевима из преамбуле у односу на диспозитивни део међународних уговора, и да су противни општем правилу о тумачењу. Аутор сматра да опредељивање арбитражних судова да циљно тумаче међународни уговор о заштити страних улагања углавном води ка проинвеститорском ставу у њиховим одлукама.