Sažetak
У овом раду је изложен предлог једне прагматичке, али, у исто време, и синтетичке дефиниције поступка тумачења права који треба да изрази јединство субјективне и објективне теорије правног расуђивања. Осим тога, покушаћемо да докажемо како приступ заузет у раду омогућава превазилажење слабости ових теорија онда када се тумачење права одређује као откривање "воље законодавца" или "воље закона". Коначно, биће пружени аргументи да један такав приступ у највећој мери кореспомдира са правном праксом, односно да се поступак правничког резоновања у судници заиста одвија по овом моделу.
Теоријска платформа овог приступа изражена је кроз једну социолошку теорију тумачења права коју смо формулисали у серији ранијих радова из ове области. Суштина ове теорије је у хипостазирању мале премисе јуристичког закључка, када се указује на моменат објашњења чињеница који се умеће између њиховог утврђивања и квалификације, што поступку тумачења права даје изглед једне развијене микросоциолошке анализе.