Sažetak
Аутор у раду врши историјскоправну анализу одредаба парничног законодавства Србије из 1865. године које се односе на јавну продају као завршни сегмент извршног поступка. С обзиром на то да принудно намирење повериочевог потраживања путем усменог јавног надметања представља деликатан и осетљив процес који уноси велике потресе у живот извршног дужника, пројектована законска решења у тој области била су предмет озбиљне и детаљне расправе вођене између аутора законског нацрта и Комисије Државног савета. У тексту је учињен осврт на све примедбе које је Комисија изнела на законски нацрт, предлоге да се на неким местима задрже одредбе важеће процесне кодификације из 1860. године, као и одговоре министра правде Рајка Лешјанина, писца пројекта на запажања Саветске комисије. Размотрена су решења која се тичу јавне продаје усвојена у финалној верзији законског текста, њихове озакоњене измене и допуне, али и модификације ове извршне радње предвиђене у законским пројектима из 1872. и 1891. године које никада нису ступиле на снагу. Иако нису озакоњене, мишљење је аутора да и ове пројектоване измене заслужују пажњу јер садрже неке корисне сугестије на који начин да се што брже и ефикасније спроведе извршење јавном продајом, као и како да се учврсти процесна дисциплина и побољша положај извршног дужника
Scindeks Asistent
