Sažetak
Запослени, као слабија (правно подређена и економски зависна) страна радног односа има потребу да благовремено и на одговарајући начин буде обавештен о условима рада, посебно у државама у којима уговор о раду не мора бити закључен у писаној форми. Достављање података о условима рада запосленом, отуд, представља важну претпоставку делотворног уживања правā из радног односа, јер му омогућава правилно сагледавање властитог радноправног положаја, а у случају радног спора, и лакше доказивање уговорених услова рада. Тиме се може допринети и поштеној конкуренцији на тржишту, као и сузбијању рад `на црно`, јер непостојање послодавчевог писаног обавештења о условима рада може послужити инспекцији рада и другим надлежним органима као индикатор повреда радних права у одређеном предузећу. Иако је на нивоу ЕУ, послодавчева обавеза обавештавања радникā о условима рада исцрпно уређена Директивом Савета 91/533/ЕЕЗ, немали број радника остаје ускраћен за писано обавештење, између осталог, и због појаве нових облика рада који су скопчани с ризиком отежаног остваривања радних права. Овај ризик настоји да превазиђе Директива Европског парламента и Савета 2019/1152 о транспарентним и предвидивим условима рада у ЕУ, која се примењује и на нове форме рада, као и на лажно самозапошљавање, а, поред проширења круга лица у погледу којих постоји обавеза обавештавања, утврђује и минимални каталога права свих радника. Стога су у чланку критички размотрена кључна решења из нове директиве, уз указивање на ризик да овако широк круг заштићених лица може одвраћати послодавце од заснивања радног односа, као и од доследне примене меродавних (радноправних, социјалноправних и порескоправних) прописа.