Sažetak
Истраживање представљено у овом раду има за предмет анализу практичног домашаја Конференције уговорних страна, механизма који је садржан у чл. 31 Међународне конвенције за примену мера које се у циљу спречавања ерозије пореске основице и премештања добити односе на пореске уговоре, која је потписана 7. јуна 2017. године у Паризу и међу чијим потписницама фигурирају чак 94 пореске јурисдикције. Будући да је домен примене Конференције уговорних страна условљен специфичном правном природом и начином функционисања поменуте конвенције, први део рада биће посвећен њиховом испитивању и објашњавању. Наредни део излагања биће усмерен на детаљно разматрање одредаба Конвенције које су усмерене на успостављање процедуралног оквира у коме би Конференција уговорних страна требало да буде примењена. Срж рада чини анализа, са ослонцем на Бечку конвенцију о уговорном праву, кључних аспеката процедуралног оквира Конференције уговорних страна које је Конвенција пропустила да уреди: поступка одлучивања Конференције уговорних страна, као и правних ефеката њених будућих одлука.
Премда остаје упитно да ли би Конференција уговорних страна могла да има улогу значајну у мери у којој је то случај у другим сегментима међународног јавног права, а имајући у виду традиционално одбојан приступ држава ограничењима њиховог фискалног суверенитета, ауторка закључује да би анализирани механизам могао да послужи као основ за продубљену сарадњу у пореској материји међу јурисдикцијама широм света, посебно у околностима у којима се свет суочава са новом економском кризом. Чини се преко потребним измештање формулисања међународне пореске политике из круга шачице најразвијенијих држава у руке ширег круга пореских јурисдикција различитог нивоа економског развоја, за шта би Конференција уговорних страна могла да пружи полазни правни оквир.