Sažetak
У раду је испитан однос између начела слободе уговарања и института делимичне ништавости уговора. Овај однос актуелизује чињеница да је реч о институту чија примена нужно подразумева извесну интервенцију суда у иницијалну садржину уговора, која, да би била догматски оправдана, у основи треба да буде подржана од стране уговарача. Наведено из разлога што контрахентима, или чешће једном од њих, уместо одржавања остатка уговора на снази, у конкретном случају, више може да одговара његово уклањање из „правног живота“ применом санкције ништавости у целости. Анализа је указала на то да став о односу начела слободе уговарања и санкције делимичне ништавости не може бити униформан, јер ни случајеви у којима се то питање актуелизује нису идентични. Стога је у раду овај однос сагледан из угла три различите групе случајева: 1) оних у којима је законодавац изричито предвидео ништавост одређене уговорне одредбе, определивши се a priori за одржавање остатка уговора на снази; 2) оних у којима су саме уговорнице посебном клаузулом уредиле утицај ништавости једне уговорне одредбе на остатака уговора, и коначно, 3) оних у којима је суд утврдио ништавост одређене уговорне погодбе на основу генералне одредбе о ништавости из чл. 103 у вези са чл. 105 ЗОО. Пошто ЗОО не даје смернице за поступање судова у последњој групи случајева, испитани су доктринарни ставови којима се у упоредивим ситуацијама приклања јудикатура у земљама германског правног круга. У њима се дилема између делимичне ништавости и ништавости уговора in toto решава уз помоћ конструкције хипотетичке воље. У наставку је појашњено шта се подразумева под хипотетичком вољом и помоћу којих правних стандарда и тачака ослонаца се она утврђује. На крају је закључено да је објективизовани приступ у утврђивању хипотетичке воље уговарача, који се заговара у анализираним правним системима, прихватљив и са становишта домаћег права.