Sažetak
Иако не можемо занемарити чињеницу да право на известан начин утиче на породицу од самог почетка тако што одређује ко се све сматра чланом породице, каква су њихова међусобна права и обавезе, на који начин се одређени односи заснивају, а на који престају, модерно схватање породице ипак нужно подразумева поштовање изузетно широког поља породичне, односно родитељске аутономије. Овакво схватање би могло, у најекстремнијем виду, имати за последицу готово потпуно одсуство одговорности државе, односно правног система за све што се догоди у породици. У наведеном смислу, приметне су сасвим слабе формалноправне обавезе државе у предузимању активне улоге на оснаживању породице, а у пракси практично непостојање било каквог ангажовања државе на јачању веза у оквиру породице пре него што до извесних проблема дође.
Са друге стране, ако неко има потенцијал да заштити породицу и њене чланове, онда је то свакако правни систем. Заштита породице не сме да сведе само на питање како то учинити, већ и у ком тренутку, тј. да ли заштита и развијање здравих породичних односа мора бити питање којим се треба бавити много раније, чак и пре него што се породица формира. У том смислу, нарочит значај могу имати саветовалишта, односно разговори са компетентним лицима. Такође, иако су нашој култури релативно страни, популаризација предбрачних уговора и упознавање будућих супружника, односно ванбрачних партнера са могућностима које овај уговор пружа, може допринети избегавању каснијих имовинских спорова. У овом раду, фокус ће, међутим, бити на извесним решењима која могу помоћи у ситуацијама када већ дође до поремећаја односа између чланова породице, односно између супружника или ванбрачних партнера.
Сваки покушај смиривања ситуације, односно умереног и опрезног интервенисања у породичним односима првенствено се може постићи инсистирањем на одређеним алтернативним начинима решавања спорова. Поред тога, постојање специјализованих судија, као и адвоката, који би спровели значајне промене у систему образовања будућих правника, али и у домену праксе, такође може у великој мери допринети наведеном циљу. На крају, и одређене измене у области породичног материјалног права такође могу имати велики значај. У том смислу, овај рад се првенствено фокусира на поједина решења предложена у теорији, њихову анализу у контексту српског законодавства, као и на могуће даље промене домаћих прописа. Наиме, иако су неки предлози већ нашли своје место у позитивном законодавству Србије, остаје неизвесно у којој мери су ове одредбе примењене и да ли заиста доприносе одржавању стабилних породичних односа у ситуацијама када су односи озбиљно нарушени.