Sažetak
Општеприхваћено је вредновање да на настанак уговора, односно његову пуноважност утиче немогућност која је објективна и тренутна, независно од тога да ли је правна или фактичка. Из оваквог разликовања могућности према различитим критеријумима, произлази да не постоји универзално одређење могућности предмета. Осим што теорија релативизује могућност као општи услов предмета пуноважног уговора, будући да везује различите правне последице, поједине одредбе Закона о облигационим односима такође доприносе томе да правне последице немогућности предмета нису јасно дефинисане у смислу услова пуноважности уговора. Ово је нарочито случај када је у питању правна немогућност. Системска дела облигационог права у домаћој литератури говоре о правној немогућности, као посебној врсти. Међутим, у одређивању шта се под њом подразумева уочава се мањкавост јасног разграничења. Стога ћемо настојати у раду да преиспитамо да ли је и када разликовање правне немогућности и недоппуштености од практичног значаја.