Sažetak
Последњих година је интензивирано обликовање посебних правних режима. Они дискретно утичу на идејну и вредносну оријентацију грађанског права а у све већој мери и на његову структуру. Одступање од општег правног режима значи да се појединци или уже друштвене групе доводе или у привилегован (повлашћен) или у неповољнији положај у односу на остале субјекте. Изразитија несразмера између општег и посебног може утицати на стабилност друштва, нарочито када се ради о сегменту правног система којим су уређена питања у вези са дистрибуцијом и присвајањем добара у домену стварног и наследног права. Увођење нових посебних правних режима би требало да утиче на ширење грађанског права. Међутим, у већини правних система постоји супротан тренд. Нови правни институти који су у функцији спровођења посебних правних режима уређени су специјалним прописима и често постају део издвојених, осамостаљених грана права. Дисперзија је посебно наглашена у домену стварног права.
Проблем представља то што посебни правни режими нису били предмет детаљнијих изучавања у домаћој цивилистици. У овом раду су отворена питања која се тичу њиховог појмовног одређења, правне природе и практичног значаја. У првом делу, који би се условно могао назвати општим, анализирани су актуелни проблеми у вези са идеолошким, идејним и правносистемским дилемама. У другом, посебном, анализиран је актуелни концепт посебног својинскоправног режима који важи за културна добра.
Културна добра представљају материјалне елементе културног наслеђа наше земље. Уставом Републике Србије им је признат статус добара од општег интереса чиме је имплицирана потреба за њиховом појачаном заштитом. Она се остварује прописивањем разних јавноправних ограничења којима се сужава аутономија воље власника. У раду су анализирана ограничења својинских овлашћења за непокретна и покретна културна добра, као и за добра која уживају претходну заштиту. Домаћа регулатива је у поједим сегментима неадекватна јер предвиђа прекомерна ограничења (нпр. код одређивања категорије добара на које се односи право прече куповине), јер је на појединим местима недовољно прецизна (у погледу одређивања титулара права прече куповине), или пак недовољно разрађена (због пропуста да се предвиди упис забележбе својства (непокретног) добра које ужива претходну заштиту у катастар непокретности). Тиме је истакнут значај настојања да се приликом прописивања јавноправних ограничења права својине постигне правична равнотежа између општег интереса друштвене заједнице, с једне, и интереса приватних власника, с друге стране.