Sažetak
У домаћој науци управног права, по угледу на немачку и аустријску, незаконити управни акти традиционално се деле на ништаве и рушљиве. Подела, међутим, открива многе нелогичности. Основни проблем произлази из питања да ли ништави управни акти имају правно дејство, на које аутори одговарају противречно. Разлог је једноставан: своје ставове не заснивају у довољној мери на важећем праву. Исувише се ослањају на истоимену грађанскоправну поделу правних послова, која није примерена управном праву и правној природи управног акта. С обзиром на то да у нашем праву ништави управни акти имају правно дејство, подела губи свој изворни, грађанскоправни смисао. Без њега, она више ни нема смисла – више је штетна него корисна. Из важећег права основано може да се изведе само једна специфична категорија управних аката, условно названих ништавим. То су управни акти са најтежим повредама закона, због којих могу увек да се уклоне из правног поретка. Покушај да се наспрам њих поставе сви остали управни акти, названи рушљивим, није логички исправан и не може доследно да се спроведе ни по једном критеријуму – нарочито не по оном грађанскоправном.