Sažetak
Циљ овог рада је да испита домашај и поље примене слободе изражавања приватних лица у њиховој комуникацији са државним службеницима када ови врше јавна овлашћења. Овакве ситуације су доста честе и у њима може доћи до вербалног сукоба у којем ће се разменити увреде и грубе речи. Имајући у виду извесност оваквих ситуација и учешће службеника који врше јавна овлашћења примена стандарда из области људских права је у таквим ситуацијама могућа а можда чак и неопходна. Одговор на ово питање се тражи у пракси Европског суда за људска права у домену положаја државних службеника и њихове обавезе да покажу професионалност и стрпљивост у поступању са грађанима и у погледу обавезе да поштују њихову слободу изражавања. Европски суд за људска права је у својој пракси установио стандарде заштите за различите облике изражавања који се разликују и по томе у којој мери је и под којим условима могуће ограничити изражавање. Намера аутора је да утврди да ли је Европски суд у својој пракси установио посебан стандард за примену члана 10 Европске конвенције о људским правима на однос државних службеника и приватних грађана. Пошто постоје различити легитимни циљеви због којих је дозвољено ограничити слободу изражавања, овде ће посебно бити испитан један конкретан легитимни циљ а то је право на заштиту угледа и части државних службеника и на који начин и под којим условима Европски суд одмерава сукоб слободе изражавања приватних лица и права на заштиту угледа и части државних службеника.