Sažetak
Предмет правне анализе у раду је један узак, али врло важан и специфичан правни сегмент, а то је измена уговора о концесији током његовог трајања. Разматрање ће бити засновано на анализи релевантног секундарног права ЕУ, уз одговорајуће коришћење праксе Суда правде ЕУ. Крајњи циљ је био да се на основу дате анализе дође до оцене стања актуалнoг права ЕУ, како на концептуалном плану, тако и у појединостима. Акценат је посебно био на питањима природе, обима и услова измене уговора и његовим импликацијама.
У раду се закључује да правно регулисање измена уговора о концесији није лак задатак за регулатора. Поготово што се овај уговор не може посматрати једино кроз призму интерних правних односа између учесника концесије, без импликација по трећа лица и друге интересе. У таквом контексту оптимално регулисање измена уговора о концесији захтевa слојевиту правну архитектуру, међусобно кохерентну, довољно јасну и предвидљиву, а опет релативно флексибилну. У том погледу, Директива 2014/23/ЕУ, методолошки, по обиму регулације и садржински у највећој мери успева да изађе у сусрет датим захтевима. Међутим, због своје општости, већи део дате регуалације захтеваће прецизирање путем националне регулативе у земљама чланицама ЕУ, а превасходно у пракси Суда правде ЕУ. То се у првом реду односи на значајне измене уговора о концесији.