Sažetak
Према одредби чл. 75 Законика о кривичном поступку, једног или више бранилаца може изабрати и пуномоћјем овластити окривљени сам, или његов законски заступник, брачни друг, сродник по крви у правој линији, усвојитељ, усвојеник, брат, сестра, хранитељ и лице са којим окривљени живи у ванбрачној или каквој другој трајној заједници живота, осим ако се томе окривљени изричито противи. Циљ ове одредбе јесте омогућавање стручне одбране окривљеном у кривичном поступку и онда када он није у могућности да је обезбеди, а однос који настаје између адвоката и лица овлашћеног да са њим закључи уговор јесте грађанскоправне природе. Теорија и судска пракса се нису много бавиле правном квалификацијом овог односа или су то чиниле само маргинално. Штавише, образложење пресуде Врховног касационог суда о солидарној одговорности окривљеног и овлашћеног лица (супруге), отвара низ питања, која су предмет истраживања у овом раду. Најпре, која је правна природа уговора који адвокат закључује са странком? Да ли је такав уговор могуће закључити у корист трећег лица? Која је правна природа накнадног давања пуномоћја за заступање? Уколико је закључен уговор у корист трећег, које је правно дејство тако закљученог уговора међу странама? Да ли из уговора у корист трећег произлази и обавеза за трећу страну? Коначно, имајући у виду да солидарност обавезе није изричито уговорена, из чега суд црпе солидарну одговорност?