Sažetak
Право на новчану накнаду неимовинске штете не уживају на једнак начина сви правни субјекти, односно правна и физичка лица. У теорији и пракси постоје различити приступи у погледу питања да ли правно лице може да трпи нематеријалну штету истог интензитета и у истом облику као што је то случај са физичким лицима. С тим у вези, истицало се да правно лице може да има углед, те стога нарушен углед може да представља основ обавезивања на новчану накнаду због штете која се због тога трпи. Дискусија о основаности новчане накнаде нематеријалне штете правним лицима настављена је све до усвајања правног схватања Грађанског одељења Врховног суда Србије од 5. фебруара 2001. године. Новија теорија облигационог права o овом питању расправља у контексту потребе преиспитивања важећих правила одштетног права. У том смислу, истиче се да објективни концепт неимовинске штете, којим се изузима физички или психички бол и страх из појмовног одређења, обезбеђује правни основ за новчану накнаду такве штете правним лицима. Такве измене већ су спроведене у појединим земљама бивше Југославије. Када је реч о Србији, теорија и пракса још увек чекају на реформу, иако постоје назнаке да се на нормативном плану реформа већ догодила. Стога је циљ овог рада да одговори на питање да ли у нашем праву постоји право правног лица на накнаду неимовинске штете.