Sažetak
Римски правници су схватали узрочност на себи својствен начин без извођења апстрактних дефиниција и генерализација, већ је постојање односно непостојање узрочне везе установљавано ad hoc. Они нису утврђивали постојање узрочно-посљедичног односа између радње штетника и штетне посљедице већ је каузални нексус (узрочна веза) морао да постоји између кривице ( culpa) штетника и штетне посљедице. Првобитно је било неопходно да узрочна веза буде директна, непосредна, нанијета активним дјеловањем тијела на тијело ( damnum corpori corpore datum). Временом такво уско схватање узрочне везе је превазиђено и уважавана је и посредна веза ако је постојала између радње извршења која сад може бити и пасивног карактера, и штетне посљедице. Казуистика аквилијанске одговорности је веома богата случајевима у којима је питање узрочне везе проблематично. Међутим, за рјешавање појединачних случајева у пракси нису била довољна ова елементарна правила већ су јединствене животне ситуације наметале потребу за комплекснијим разматрањем узрочне везе.
Ključne reči
Array
Array
Array
Array
Array
Array
Array
Array
Array
Array
Array
Array
Array