Sažetak
У овом раду аутори упоређују права потрошача у случају несаобразности робе у словеначком, хрватском и српском праву. Словеначки и хрватски законодавци су већ транспоновали Директиву (ЕУ) 2019/771 2022, односно 2021. године. С друге стране, правила српског Закона о заштити потрошача и даље су заснована на Директиви 1999/44/ЕЗ. Ова Директива је, међутим, обликовала и словеначко и хрватско потрошачко право знатно пре последњих измена. Из тог разлога, у раду се анализирају и правила у словеначком и хрватском праву која су била на снази пре недавних измена. Основни циљ аутора је да утврде сличности, особености и разлике између три правна система.
Заједнички именитељ ова три правна система је постојање хијерархије права потрошача: оправка и замена су примарна, а одговарајуће умањење цене и раскид уговора секундарна. Пре измена 2022. и 2021. године, раскид уговора је био једино секундарно право у словеначком и хрватском праву. Може се закључити да се најважније разлике између ова три правна система односе на могућност раскида уговора, јер су га словеначки и српски законодавци знатно олакшали када се несаобразност појави у кратком временском периоду након испоруке робе. Супротно томе, у хрватском закону појава несаобразности у кратком периоду након испоруке не даје непосредно основа за раскид уговора. Тренутно само хрватски закон обавезује потрошача, осим у посебним случајевима, да одреди накнадни примерени рок у којем продавац још може извршити уговор пре него што изјава потрошача усмерена на раскид уговора произведе правно дејство.