Sažetak
Predmet našeg istraživanja je evolucija načela neposrednosti u opštem krivičnom postupku u srpskom pravu, sa ciljem uočavanja osnovnih tendencija u tom razvoju. U ovom članku objavljeni su rezultati prvog dela istraživanja, u kome je vršena analiza i komparacija načela neposrednosti u naša prva dva procesna zakonika: ZKP Kraljevine Srbije iz 1865. godine i ZKP Kraljevine SHS/Jugoslavije iz 1929. godine. Oba zakonika načelno su uvažavala strukturalne, personalne i vremenske segmente načela neposrednosti, dopuštajući i jedan broj odstupanja od njega. Ta odstupanja bila su mnogo radikalnija u reakcionarnom ZKP iz 1865. godine, umereno inkvizitorskog tipa, u kome ne samo da načelo neposrednosti nije izvedeno sa svim konsekvencama, nego je i učinjeno iluzornim. Tome je doprinelo usvajanje načela pozitivne zakonske ocene dokaza i dominacija inkvizitorskog načela. Glavni pretres je tu predstavljao samo fasadu, iza koje se krila značajna mogućnost prodora istražnog materijala, bez obzira da li je poticao od sudskih ili policijskih organa.
Nasuprot tome, ZKP iz 1929. godine zasnivao se na najsavremenijim procesnim načelima toga doba, kao što su akuzatornost, neposrednsot, javnost, usmenost, kontradiktornost, mateijalna istina i slobodna ocena dokaza. Glavni pretres je tu bio težište krivičnog postupka, u kome je načelo neposrednosti bilo konsekventno sprovedeno, uz neka razumna i uglavnom prihvatljiva odstupanja u strukturalnom i personalnom stranačkom segmentu. Presuda se u nekim slučajevima mogla zasnivati i na istražnim materijalima, ali su to uvek bili sudski zapisnici. Taj zakonik dosledno se držao pravila daniko ne može biti suđen i osuđen u odsustvu. Za svaku pohvalu su i njegove odredbe koje su bile usmerene na očuvanje kontinuiteta glavnog pretresa.
Ključne reči
Array
Array
Array
Array