Sažetak
Право на приватност представља једно од основних људских права јер покрива широк спектар односа који се односе на приватан живот појединца. Почев од права на породичан живот и права на приватан живот, многи институти који се у данашње време појављују као веома важни, као што је заштита података, налазе своје место и део су права на приватност. Упркос томе, право на приватност је једно од релативних права заштићено Европском конвенцијом, што значи да може бити ограничено у одређеним случајевима и прописаним условима. Један од примера могућности његовог ограничења је током епидемија вируса Ковид 19. С обзиром на то да је велики број држава из целог света ограничило право на приватност поставља се питање да ли и у којој мери је ограничење било неопходно, да ли је било у складу са законом и да ли је служило легитимном циљу. Одговоре на ова питања можемо наћи анализирајући сваки појединачни случај и досадашњу праксу Европског суда за људска права који представља полазне основе. Предмет овог рада је управо испитивање услова ограничења права на приватност који су прописани Европском конвенцијом и анализа праксе Европског суда за људска права.