РЕДОВНА РЕХАБИЛИТАЦИЈА ОСНОВАНО ОСУЂЕНИХ ЛИЦА – генеза института у српском кривичном праву

Sažetak

У српском праву појам рехабилитација се користи у најмање три значења и представља најмање три института који су, или би барем требали бити доминантно кривичноправне природе. Наиме, осим рехабилитације са основном у кривичном материјалном праву, која се односи на основано осуђена лица и коју означавамо термином редовна рехабилитација, наш правни систем и правна теорија познају и рехабилитацију са основом у кривичном процесном праву, а која се односи на остваривање права неосновано осуђених лица и лица неосновано лишених слободе. Напослетку, у живот српског правног система пре више петнаест година улази и трећа, како је ми називамо специјална рехабилитација лица осуђених из политичких или идеолошких разлога. Осим дистинкције између поменутих института који носе исти назив, овај рад представља наставак и проширење ранијих истраживања аутора и посвећен је пре свега сада значајно продубљеној и детаљној анализи историјског развоја института редовне рехабилитације основано осуђених лица у српском кривичном праву.