Sažetak
У раду се анализира наследноправни положај предака и побочних сродника, с једне стране и супружника, односно ванбрачног партнера, с друге стране, као законских наследника у савременим правима Европе, који припадају европском континенталном типу права, којем припада и правни систем Србије. Предмет истраживања посматран је кроз призму упоредноправног метода, који је неопходан ради стицања што потпунијег увида у обим примене и начин коришћења сродства у правој усходној и побочној линији и брака, односно ванбрачне заједнице, као правно релевантних чињеница у формулисању правила законског наслеђивања, те ради уочавања одређених разлика, а нарочито сличности, односно заједничких решења и општих правних принципа, којима се ова права руководе у законском и правнотеоријском приступу сагледавања ове проблематике.
На овај начин, настоји се одговорити на питање у којој мери је у праву Србије, однос између чињеница сродства у правој усходној и побочној линији и брака, усклађен са стандардима који су прихваћени у правним системима већине осталих европских земаља, те да ли у домаћем праву, посебно у смислу доношења Грађанског законика Србије, постоји потреба за одговарајућим наследноправним реформама у погледу начина регулисања овог питања.