Sažetak
Рад се бави анализом праксе Врховног (касационог) суда у предметима у којима је тај суд одлучивао о граници кривичноправне инкриминације код бланкетиних кривичних дела против привреде. Већ дужи низ година, браниоци у овим предметима пред Врховни суд износе питање разграничења између кривичноправне и грађанскоправне одговорности, те питање одређености радње извршења која се окривљенима ставља на терет када се они гоне за бланкетна кривична дела против привреде. Покушаји бранилаца да од Врховног суда добију иоле прецизан одговор о линији разграничења између кривичноправне и грађанскоправне одговорности, те одговор на питање о границама до којих може да се проширује радња извршења наведених бланкетиних дела нису уродили плодом. Поређењем ставова које је у својим одлукама заузео Врховни суд са ставовима правне теорије о значају, природи и садржини јемстава која произилазе из начела законитости, и даљим поређењем са ставовима које је по том питању заузео Европски суд за људска права, у раду се закључује да је начело законитости код бланкетних кривичних дела против привреде потпуно обесмишљено, а да су окривљени препуштени сасвим арбитрарном гоњењу за ова кривина дела. Растегљивост судског тумачења при одређивању граница одговорности код бланкетних кривичних дела против привреде отишла је толико далеко да се заиста може рећи да судови у Србији у овим предметима поступају руководећи се начелом поштења, а не начелом законитости, отуд и поднаслов рада.