Sažetak
Начело легитимних очекивања једно је од основних процесних начела у кодификацијама општег управног поступка у многим европским државама. Имајући своје утемељење у кантовској философији уградилo се преко начела правне сигурности и доминантног утицаја њемачке правне теорије и у право Европске уније. Управо је Суд правде Европске уније заслужан за разраду овог начела у пракси и постулате на којима почива његова примјена у државама чланицама. Новим Законом о општем управном поступку у Србији је 2016. године уведено начело предвидивости којим се одређује да су органи управе приликом рјешавање конкретне управне ствари обавезани да воде рачина и о својим ранијим одлукама донијетим у истим или сличним стварима. Питање које се само наметало да ли се овим мислило да је у правни поредак Србије уведено начело легитимних очекивања али под другим именом? У чланку ћемо покушати да анализирамо поменуто питање уз навођење примјера из упоредне европске праксе, као и ставове из судске праксе Европског суда правде. Посебна пажња ће се поклонити ширини начела легитимних очекивања које у својој суштини треба да заштити субјективна јавна права правних субјеката, и то не само у управном поступку. Теоријска разрада појма легитимних очекивања значајна је да открије суштину овога појма који не подразумијева само конкретно поступање у (у)правним поступцима већ и приликом (под)законског нормирања и креирања јавних политика у одређеним друштвеним областима.