Sažetak
Тема преноса имовинске целине је занемарена у домаћој правној теорији, иако у пракси има велики значај, посебно у привредним односима. Привредна друштва и предузетници често продају или на други начин преносе део своје имовине која чини једну функционалну или организовану целину ствари и права на друго лице. У домаћем законодавству, пренос имовинске целине уређен је чл. 452 Закона о облигационим односима - ЗОО у оквиру института приступања дугу. У судској пракси, наведена законска одредба је често послужила као правни основ установљавању одговорности стицаоца имовинске целине за обавезе преносиоца. Проблеми у примени чл. 452 ЗОО настају због тога што законом није одређен појам имовинске целине, нити услови под којима стицалац треба да одговара за обавезе преносиоца. Судови екстензивно тумаче појам имовинске целине што води проширењу поља примене чл. 452 ЗОО. Проблем се додатно компликује тиме што домаћа правна теорија није сагласна у погледу значења појма имовине, а тај спор рефлектује се и на законска решења и ставове судова. Циљ овог рада је да анализом домаћег законодавства, судске праксе и упоредноправних решења, те историјскоправним тумачењем дође до одговора шта је била интенција законодавца приликом формулисања норме из чл. 452 ЗОО, а затим и да укаже на смер којим би требало кренути како би се наведена одредба исправно примењивала и, како аутор предлаже, изменила.
Ključne reči
Array
Array