Sažetak
Природа интернета као средства за комуникацију и размену информација рађа специфичне проблеме за међународно приватно право. Један од њих се односи и на утврђивање међународне судске надлежности у случајевима повреде имовинских и личних права аутора извршених употребом интернета. У контексту српског права и у вези са овом врстом спорова, домаћи судови се налазе у прилици да пруже одговор на питање како се тумачи одредба чл. 53. ст. 1. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља, која везује међународну надлежност код вануговорне одговорности за штетеу за чињеницу да је на територији Србије настала штета. Анализа која је била предмет овог рада указује на то да је, код поменуте врсте спорова, нецелисходно изједначити место настанка штете са местом из којег је могуће приступити заштићеном садржају. Уместо тога, постојање чврсте везе између спора и Србије и заштита интереса обе странке у поступку обезбеђују се прихватањем надлежности у ситуацији када је могуће закључити да је деловање потенцијалног штетника било усмерено према корисницима интернета на територији Србије.