Sažetak
Предмет нашег истраживања је начело непосредности у скраћеном кривичном поступку према ЗКП Србије из 2011. године. У овом чланку објављени су резултати првог дела истраживања, у коме је вршена анализа структуралног и модалитетног сегмента начела непосредности. Структурални сегмент постулиран је у чл. 419, ст. 1 ЗКП и он подразумева да суд може засновати пресуду само на доказима који су изведени на главном претресу. То правило важи без изузетка, како у општој кривичнопроцесној форми, тако и у скраћеном поступку.
Модалитетни сегмент непосредности садржи императив за непосредним извођењем доказа на главном претресу. У скраћеном поступку сходно се примењују одредбе општег кривичног поступка, како у погледу основног правила, тако и у погледу допустивих изузетака од овог сегмента. То подразумева извесна прилагођавања, тако да одлуку о посредном начину извођења доказа не доноси судеће веће, него судија појединац. Осим тога, одредба чл. 404 ЗКП, која предвиђа могућност извођења доказа изван главног претреса, представља одступање од модалитетног сегмента непосредности у општем поступку, али не и у скраћеном поступку, управо због тога што те радње предузима судија појединац.
Најкрупније одступање од правила о непосредном извођењу доказа налази се у одредби чл. 406 ЗКП. Због изједначења несудских и судских доказа, она доприноси још радикалнијем извитоперењу модалитетног аспекта начела непосредности. Систематским тумачењем одредаба ЗКП долазимо до закључка да слична опасност преливања доказног материјала из предистражног поступка у главни поступак постоји и у скраћеној процедури, без обзира што у њој изостаје фаза истраге.