Sažetak
У фокусу овог рада су персонални и временски сегмент начела непосредности у скраћеном поступку према ЗКП Србије из 2011. године. Од правила о незаменљивости судија постоје два изузетка у општем поступку, која се сходно примењују и у скраћеној процесној форми. Одредба чл. 507, ст. 3 ЗКП је једина посебна одредба везана за персонални судски сегмент непосредности, која је резервисана искључиво за скраћени поступак, и то у функцији његовог јачања.
У скраћеном поступку постоје два специфична одступања од правила о обавезном присуству оптуженог на главном претресу, док су преостала два могућа на основу сходне примене одредаба општег поступка. Суђење недошавшем и одбеглом оптуженом није у супротности са чл. 33, ст. 4 Устава Републике Србије, нити са међународним правним документима. За разлику од општег кривичног поступка у коме се безизузетно захтева присуство овлашћеног тужиоца на главном претресу, у скраћеном поступку постоји један оправдан изузетак од тог правила, из разлога процесне целисходности.
Временски сегмент начела непосредности је боље заштићен у скраћеној процесној форми. О томе сведочи законска смерница да се главни претрес у скраћеном поступку по могућности доврши без прекидања, као и немогућност продужења законског рока за изрицање, објављивање и писмену израду пресуде.
Аутор закључује да је највеће ограничење начела непосредности у скраћеном поступку везано за персонални страначки сегмент, док му највећу подршку пружа његов временски сегмент. Тиме се постиже да ово начело у скраћеном поступку на својеврстан начин балансира између захтева за његовим оживотворењем и захтева за његовим ограничењем, ради промовисања идеје ефикасности.